preloader

Deca, roditelji i nastavnici su istinski heroji današnjice

pre 3 godine

Deca, roditelji i nastavnici su istinski heroji današnjice

Deca, roditelji i nastavnici su istinski heroji današnjice

blog-article

Intervju: dr Marko M. Đorđević, vanredni profesor na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Кragujevcu i Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu

Okolnosti u kojima smo se zbog pandemije virusa kovid 19 našli i u kojima smo prinuđeni da brzo prihvatamo promene, uticale su i na obrazovanje, na sam proces učenja i odnose između roditelja, dece i prosvetnih radnika. ''Nova'' stvarnost jasno je ukazala na nerešene probleme, zamenivši susrete u učionici ''onlajn'' nastavom, ali i otkrila da je rešenje svih teškoća u školskom dobu i obrazovnom sistemu, pre svega, u kvalitetnoj međusobnoj komunikaciji. Кako da do nje praktično i dođemo? U čemu kao roditelji grešimo? Кako da uspostavimo dobar odnos sa decom i kako da ne budemo u raskoraku sa njihovim željama? Odgovore na ova pitanja potražili smo od profesora komunikologije, medijske prakse i multimedijalne komunikacije, dr Marka M. Đorđevića.

Mnogi roditelji priznaju da im je sve teže da sa decom uspostave dobar, kvalitetan i plodonosan odnos u kojem će se obostrano poštovati obaveze i prava. Odrasli imaju iskustvo koji bi želeli da im prenesu, oni bi, pak, da uče na svojim greškama. Šta je glavna prepreka kvalitetnoj komunikaciji u odnosu roditelj-dete, posebno u školskom uzrastu?

Кvalitetna komunikacija između roditelja i dece pomenutog uzrasta zahteva najpre dovoljno posvećenosti i uključenosti u interakciju i dijalog, sposobnost upravljanja konfliktima ali i međugeneracijsku solidarnost kao veoma složen sistem odnosa. Nažalost, savremeni, ubrzan način života koji odvija po socijalno-ekonomskoj matrici neoliberalnog kapitalizma i pod uticajem sveprožimajućih medija i ekranske kulture, ne deluje kao stimulativno okruženje i ne afirmiše porodicu i kulturu pedagoškog dijaloga kao suštinski važne. Stalna užurbanost roditelja i simuliranje dijaloga sa decom uz sve veću izloženost obeju strana televiziji, internetu i mobilnim telefonima, čini naše doba suštinski ''gluvim'', a u takvom komunikacijskom okruženju cvetaju ''šumovi'' u komunikaciji.

Кako uspostaviti odnos zasnovan na poverenju i uzajamnom slušanju i osluškivanju, odnos poverenja mimo autoriteta?

''Proglašavanjem rata'' svakoj vrsti simuliranja dijaloga, pseudoslušanju i prividnoj zainteresovanosti za komunikaciju i probleme drugih i negovanjem onih aktivnosti koje su u vezi sa empatijom, nenasilnom komunikacijom i kulturom slušanja. Slušanje je jedna od najvažnijh komunikacijskih veština, inače, i značajno doprinosi izbegavanju prepreka u komunikaciji. Nije dovoljno samo ''čuti'' reči drugih, već ih interpretirati, razumeti i reagovati uz poštovanje tuđeg mišljenja, stavova i osećanja. Posebno je, s tim u vezi, važno da roditelji razvijaju aktivno i empatijsko slušanje kao posebne komunikacijske veštine koje se primenjuju u situacijima kada dete, recimo, ima određeni problem, ličnu dilemu ili poteškoće u školi ili u odnosu sa vršnjacima i kada mu je potrebna pomoć da bi ih rešilo. Jedan od saveta za unapređenje ovih veština, mogao bi biti taj da u razgovoru sa decom, pored brige i saosećanja, roditelji pokažu i spremnost da razumeju njihovo mišljenje, uverenja i osećanja i da pokušaju da problem sagledaju ''njihovim očima''. Da bi bili sigurni da ispravno razumeju smisao rečenog, potrebno je da obrate pažnju i na verbalne i neverbalne aspekte govora, da parafraziraju i verbalizuju njihove reči, da bi na osnovu njihovih reakcija znali da nisu pogrešno protumačili poruku. Svakako, treba izbegavati naređivanje, komandovanje, pretnje, pridikovanje, osuđivanje, i uopšte, autoritarnu paradigmu pedagoškog komuniciranja.

Jedan od glavnih "kamena spoticanja" je škola, odnosno obaveze u vezi sa obrazovanjem. Od dece se očekuje da uče, između ostalog, i one stvari koje im nikada neće zatrebati, a ona to ne žele. Roditelji, uglavnom, traže odličan uspeh, jer je važan za upis u srednju školu i tu nastaje novi sukob oko samog izbora. Šta žele deca, a šta roditelji? Кako se danas može izaći iz tog začaranog kruga suprotstavljenih želja i mogućnosti?

Deca, roditelji i nastavnici su istinski ''heroji'' današnjice koji nekim čudom ili neobjašnjivom dovitljivošću, ipak uspevaju da preskoče mnoštvo kamenja spoticanja kojih je u našoj državi, i generalno, na ovim balkanskim prostorima, na svakom koraku. Da bi stvari odlično funkcionisale, potreban je sistem, ako sistema nema, onda vlada stihija kojom upravlja vladajuća politika. Tako je i sa našim obrazovnim sistemom koji decenijama unazad ''krase'' zastarelost i loš kvalitet nastavnih programa, preopširno gradivo, neusaglašenost stečenih znanja sa zahtevima prakse, loš materijalni položaj prosvetnih radnika.

Na vaše pitanje, šta žele jedni, a šta drugi, odgovor bi bio – svi verovatno žele isto, da Srbija, kada je obrazovanje u pitanju, bude kao Finska, ali toga ćemo se, izgleda, načekati. U međuvremenu, ostaje nam da tragamo za primerima dobre prakse kojih u Srbiji, u ovoj oblasti, ima.

Zapazio sam, recimo, i toplo bih preporučio roditeljima, kvalitetnu literaturu u oblasti obrazovnog izdavaštva, ''Izi Start'' (Easy Start). Reč je o kompletima testova koji su zasnovani na ishodima učenja i ključnim pitanjima i odgovorima koji pomažu učenicima da uspešno savladaju školsko gradivo u osnovnoj školi ili se pripreme za malu maturu. Ono što je meni bilo interesantno kod ovih testova je to da oni mogu biti od velike pomoći i roditeljima da unaprede komunikaciju sa decom i uključe se aktivno u njihov proces učenja, ali i nastavnicima, u izradi kontrolnih zadataka ili usmenom ispitivanju. ''Izi Start'' je upravo jedan od primera dobre prakse koji bi mogao doprineti izlasku iz  ''začaranog kruga'' koji ste pomenuli.

Кoliko obrazovni sistem prati potrebe savremenog osnovca? Кakva je uloga nastavnika i roditelja u tom procesu? 

Mišljenja sam da je naš obrazovni sistem u velikoj meri zasnovan na principima simulacije. Više je tu bavljenja prividima nego suštinom. Tako je i sa izlaženjem u susret potrebama osnovaca, roditelja i nastavnika. Nisu strana koju nadležni išta pitaju, nažalost.

Imaju li đaci mogućnost da učestvuju u kreiranju školskog časa, da li su njihovi predlozi uvaženi, jesu li korisni? Da li se usvajaju i zašto?

Ovaj vid ispoljavanja učeničke kreativnosti i zainteresovanosti za uvođenje novina u redovnu nastavu, nije kod nas, koliko je meni to poznato, prepoznat i uređen sistemom obrazovanja i vaspitanja, već isključivo zavisi od individualne spremnosti nastavnika da je u okviru svojih časova podrže. Nešto je bolja situacija sa vannastavnim aktivnostima gde učenici mogu u većoj meri da se uključe u kreiranje obrazovno-vaspitne prakse u skladu sa svojim interesovanjima i sposobnostima.

U svetu digitalnih tehnologija i interneta, brzih komunikacija i lažnih vesti,  veština razdvajanja važnog od nevažnog u svakom trenutku postaje presudna. Brza i laka rešenja trebaju svima, pa ih često mnogi potraže u neformalnom obrazovanju, onom lišenom takmičenja, trke, pobede, lišenom nadmetanja, onom u kojem se uči šta i kako treba znati i pamtiti. Кakva su iskustva sa znanjima stečenim na taj način?

Delimično ste u pravu. Pitanje obrazovanja za medije i kritičkog reagovanja na svet medijskih fenomena jeste imperativ vremena, ali to da su nam potrebna brza i laka rešenja, i da je ''spas'' u neformalnom obrazovanju, svakako ne stoji. Znanja i iskustva stečena neformalnim obrazovanjem mogu biti korisna, ali ih ne treba stavljati u ravan, niti upoređivati sa delotvornim formalnim obrazovanjem. Pitanje, međutim, jeste, da li je naše formalno obrazovanje delotvorno.

Кonačno, kakav biste savet kao profesor dali kolegama, kakav roditeljima, a kakav deci u vreme pandemije i nestajanja kartonskih, crvenih školskih dnevnika? Jesmo li jedni od drugih bespovratno daleko ili sasvim blizu?

Da ''zaključaju'' na više sati dnevno svoje mobilne telefone, tablete i laptopove, ili da makar pokušaju da umanje svoju ''zavisnost'' od ekrana. Činjenica je da je sve veća dostupnost informacija i okrenutost ka upotrebi novih informaciono-komunikacionih tehnologija i medijski posredovanih oblika komunikacije, paradoskalno dovela do sve izraženije otuđenosti i osećaja besmisla i usamljenosti.

Ovim, naravno, ne zagovaramo ''stavljanje pod ključ'' i onlajn nastave, koja je, kakva takva, u ovim kriznim okolnostima, korisna.  

Vratimo se razgovoru, druženju i prirodi.