preloader

Završen ili savršen završni ispit?

pre 9 meseci

Završen ili savršen završni ispit?

Završen ili savršen završni ispit?

blog-article

Period pripreme i polaganja završnog ispita poseban je u životu malih maturanata i njihovih roditelja. Od početka osmog razreda kreću obziljne pripreme, ozbiljan rad i, razumljivo, očekivanja. Da li su sva ta očekivanja realna ili prelaze granice objektivnosti, to je posebno pitanje. 

Tako su se tri mame našle posle poslednjeg, trećeg testa, da porazgovaraju o (ne)uspesima svoje dece. - Ma onaj srpski je bio katastrofa! Šta samo oni traže od njih! Kako je moguće da je moj Petar učio toliko naporno, od prošlog septembra, i sad imao samo 17 poena?! - bila je razočarana i iznervirana prva mama. Druga je likovala: Moja je Staša bila uvek odlična iz srpskog, sve petice imala, ma miljenica svoje nastavnice. Samo je taj neki poslednji zadatak pogrešila, lutka mamina! A treća je mudro ćutala, ali nije bila razočarana jer je njeno pače Miša imao samo 10 poena. Šta ona da kaže? - Pa moj Miloš nikad taj srpski nije voleo. Ne ide mu, pa ne ide. Neka ga, kažem mu ja, nije ni važno koliko si poena imao. Važno je da je gotovo. Ne možeš nešto na silu. Prve dve mame je pogledaše. - A kako je Miša prošao na ostalim testovima? - upita prva mama - evo moj Pera iz matematike samo 18, a iz geografije će možda biti i 19! Nije se dalo da ima maksimalan broj poena… Ja ga lepo pitam pa što Pero, sine, išao si na privatne časove cele godine, kako sad da nema 20 poena ni na jednom testu? Mišina mama tek onda uspe da odgovori na postavljeno joj pitanje: Moj je Pera imao iz biologije 15, a iz matematike 14. Zadovoljni smo. Sedeo je cele godine kod kuće posle škole i vežbao, išao u školu na pripreme i dopunske. Stašina mama se tad ubaci u razgovor: moja će Staša možda imati 20 iz biologije, a iz matematika 18 ili 19. Samo molimo boga da upiše Treću beogradsku gimnaziju. Ja joj kažem da je morala da ima više poena da budemo sigurni za školu, a ona misli lako će neku drugu upisati. Ionako joj društvo upisuje druge gimnazije, pa misli da i ona treba tako… Ne zna ona šta je dobro, a kako i da zna, mali su oni u ovom uzrastu da znaju. Petrova mama dobaci: moj Petar će u Prvu! Hteo je on u Ekonomsku, ide tamo dosta njegovog društva, a ja mu kažem kako bre, sine, ma ti moraš u gimnaziju. Posle vidi šta ćeš, neki fakultet, pa tu biraj zanimanje. Mišina mama sluša i kaže: Miša je razmišljao i o gimnazijama, ali to bi mu bilo mučenje, zaključili smo muž i ja, nije on za gimnaziju, bolje da se odmah negde usmeri, a voli da probira po istoriji, ide u arhive često, čita o našoj porodičnoj istoriji, interesuje se za dokumenta, i tako… Mi mu savetujemo da ode u neku pravnu školu, na primer Pravno-poslovnu, ali ipak neka odabir bude na njemu, mi ćemo ga u bilo čemu podržati. Stašina i Petrova mama samo se pogledaše - nije im bilo jasno kako neki roditelji podržavaju dete da ne bude gimnazijalac!

(Naravno, svi likovi i situacija u ovom tekstu su izmišljeni).

Prilikom upisa u srednje škole i gimnazije važno je posavetovati dete, dati svoje mišljenje, a opet prihvatiti i podržati njegovo. Neko dete već sad zna čime se želi baviti i, ako je tako, ne mora ići u gimnaziju, već se odmah može usmeriti, ukoliko škola za to interesovanje postoji - poput Tesle, Medicinske, Ekonomske, nekih pravnih, Frizerske i sl. U deci treba tražiti talente i oblikovati ih, za koje god zanimanje. Ako je dete neodlučno, a dobar đak, gimnazija je odlična opcija. Ali samo u tom slučaju. Ruku na srce, danas je za pojedine smerove u stručnim školama potrebno više poena nego za neke gimnazije. Ne treba biti ukalupljenog mišljenja da je gimnazija za odlične, a stručne škole za osrednje đake. Takođe, ne treba ni pošto-poto terati dete tamo gde roditelj misli da će mu biti najbolje, naročito ako je dete vrlo upućeno u škole, ima ideju o svojoj budućnosti i izražava želju za određenom školom. Roditelj usmerava ukoliko je dete neodlučno ili jednostavno ne poima budućnost onako kako odabir škole traži. Zato, najvažnije od svega jeste da detetu budete podrška i oslonac, neko kome će tražiti savet, neko kome će moći bez ustručavanja da kaže da je test bio težak i da je zadovoljan brojem ostvarenih poena, koliko god da ih ima. Da svi treba da imaju 18, 19, 20 poena, testiranja ne bi ni bilo. Nećemo ukalupljivati decu samo prema testovima koje su polagali. Mnogo je skrivenih talenata u njima koje nijedan test neće prikazati. To je draž roditeljstva - roditelj sve to vidi i pomaže detetu da to i odneguje.